Радован ДАМЈАНОВИЋ –
окт 26, 2016
Све популарније туристичке пловидбе великим руским рекама крију у себи многа изненађења. Највећи утисак, поред историјских знаменитости и природних лепота, на мог пријатеља су оставиле лингвистичко-политичке расправе, група туриста, из, како се то каже, „нашег региона“. Тако је група из Хрватске тражила од водича да им говори погађате – на хрватском. Најмалобројнија група на броду била је она из најмање државе Црне Горе. Та мала чета стриктно је тражила да им се говори на црногорском. Госпођа преводилац нашла се у чуду али се брзо снашла у тој невољи и рекла да хоће, али нека јој неко објасни у чему је разлика између српског и црногорског језика. Драмска пауза у групи је трајала прилично, док овај мук није прекинуо глас – наш је љепши! На срећу, мој пријатељ није приметио бошњачке госте јер би тако циркус био употпуњен.
Ми Срби присуствујемо већ деценијама преименовању српског језика које је крунисано у хашком трибуналу кованицом БИ ЕЈЧ ЕС. То би све било врло смешно да уз отимање језика нису ишле и људсе жртве, протеривања српског народа и отимање српских територија. Зато ми је немогуће отети се паралелизму, тачније – пропорцији, Србија – Црна Гора и Русија – Украјина.
Српска држава Дукља има своје корене у данашњој Црној Гори као што Русија настаје и у Кијеву. У верском и идеолошком, потом и језичком смислу, српско-руска историјска преклапања су запрепашћујућа. Најзад, и Срби и Руси имали су своје крајине. У руском случају – (У)крајине. Српска изрека: Крајино, крвава хаљино, никада није била истинитија него данас.
Увек ми је сметало што се у руској историографији недовољно пажње поклања Србији и Србима, односно нашем уделу у руској повести. Српку историографију нећу ни да коментаришем а моје је мишљење о њој познато.
У Политици од 19. октобра ове године налетех на чланак украјинског амбасадора у Србији. Ту је било свега; аутор између осталог каже да је Крим кроз историју био под влашћу Константинопоља 650 година, турске 340 година, монголске империје 200 година, царске Русије 135, совјетске Русије 32 године а затим независне Украјине 60 година… Уколико је превод чланка коректан, примећујем да је много тога прескочено. На пример, Византија односно ромејско царство и када је било најјаче, под Јустинијаном у 6. веку, никада није контролисало цео Крим већ само јужно приобаље овог искрзаног ромба, тачније само два, три града на обали. Аутор уопште не помиње Хазаре који вековима држе већи део Крима. Ту је и неколико прескочених племена или народа, попут Гота, Алана, Печењега, Кумана…
Оно што мене као Србина највише погађа је заобилажење Срба у историји Украјине. Тако говорећи о Кримском рату 1853 – 1856. каже: „… 70 одсто руске империјске војске и главни командири били су Украјинци. Зато је примереније рећи да су Украјинци проливали крв за Крим…“
Читаву прву половину 18. века, услед развојачења аустријске Војне крајине, Срби као готова, обучена војска прелазе у хиљадама у празан простор Русије и формирају нову границу (У)крајину према Турцима. Тако су настале области Нова Сербиа и Славјаносербија које се данас практично ни не помињу. Оно што кажу данас наши спортисти, називајући себе Срби лудаци, важило је и онда, луди Срби држаше и одржаше руску границу према Турској. Па где су они данас, односно, њихови потомци? Нема их, асимиловали су се у пријатељској средини сличног језика и исте вере.
Аутор текста у Политици није ништа рекао о настанку самог имена Украјина. Како су српска насеља у Украјини носила називе из старог краја, на пример: Земун, Вуковар, Сланкамен, Панчево, Ковин, Вршац… слободан сам да помислим да назив Украјина ипак долази од српске речи Крајина. Што би Вук рекао „Срби сви и свуда“.